U dvorani "Grif i lav" u palati priori izlaze Djordje Prudnikov, jugoslovenski slikar cije se slike publici dopadaju zbog upecatljive atmosfere koju docarava na svojim platnima.
Tako iz ujednacene zavese crnila izviru bistri obrazi i likovi u kojima se svetlost mesa sa polutonovima i prihvata sa zadatka definisanja i otkrivanja. Zacelo je neobicno u danasnje vreme posmatrati takvu minucioznost i zestinu prema objektu, a da to u datom slucaju neznaci ulazak u neke tokove aktuelnosti i trazenje apsolutnog novog talasa. Prudnikov, naprotiv, slika onako kako oseca, pri tome nepravi poredjenja sa savremenoscu: za njega nepostoji oblikovanje koje ponavlja fotografski model, ne otkriva se zloba i uplitanje tehnologije. Umesto toga svuda je vidljivo majstorstvo, jedna "ruka" koja tacno zna da dozira, mesa, zgusnjava. Sa efektima znacajne opticke snage, koji podsecaju na razne tokove i modele koji su se desili u nama bliskim istorijskim periodima ne dovodi u se u sumnju prava iskrenost autora.
Prudnikova treba prihvatiti onakvim kakvim se predstavlja: mozda jasniji u definisanju lica (prave geografske karte zivota), nego u odredjivanju strukture celog tela. Bilo kako da se razume to je jedna "mudrost" i snaga efekta, tipicni za jednog usamljenog estetu i individualistu.

LA NACIONE - FIORENCA, 14. novembra 1979. godine
Misljenje kriticara povodom samostalne izlozbe u Perudji, Italija.

Graficar i dizajner po formaciji, od pre desetak godina slikar po opredeljenju, Djordje Prudnikov je neobicna licnost, po svemu nesvodljiva na kocepcije i izrazajne formule naseg vremena. Za njega nema nikakav znacaj ni 19. vek, ni iskustva modernizma, prakticno, on nikom nista ne duguje, niti bilo koga oponasa u savremenom okolisu. Umetnost kao da je zastala u 17. veku, stvaralastvo se zakljucilo sa italijanskom dekadencijom i manirizmom. Njegov tematsko-izrazajni sloj, dramatican tenebrozo i "sfumata" u ateljejskom osvetljenju, ulizana faktura i izlivi sentimentalnosti vracaju nas na svet Gvidrenija, Djovani Batiste ili Salvatore Roze. Zbog svega pomenutog, kritika je zaobilazila Prudnikova, smatrajuci ga za bizarnu i sasvim marginalnu pojavu u beogradskom slikarstvu. A neuobicajeno visoke cene njegovih dela mogle su vise da zaokupe paznju kulturnih zbivanja nego kriticara. Ali, u postmodernistickoj praksi 80-tih godina, uporedo sa retrogradnim tendencijama, platna Djordja Prudnikova kao da namecu drugaciju interpretaciju i citanje. Da li u ovim delima treba videti anticipaciju umetnosti "anahromima" a njegovog autora proglasiti celnikom?! Zeleli ili ne, teziste se pomera od vrednosti i prirode dela i na okolnosti nove pojave.
Sigurno je da je slikarstvo Djordja Prudnikova primer PAR EXCELLENCE za stvaralastvo izvan "projektivnosti" vremena. Prihvatajuci, medjutim, ovu definiciju DJ. K. Argana u pogledima na umetnost 80-tih, ne mozemo zaobici jedan specificni paradoks: "neprojektivnost" je ipak svojevrsna "projektivnost" kao sto je "antiestetika" specificna estetika. Anahronican u svemu Prudnikov nije retrogradan po svemu vec SUI GENERIS.

Dakle, da li je Djordje Prudnikov vesnik ili samo deistorizovana pojava kakvu u medjuratnom periodu predstavlja Kolesnikov? Ako smo u svojim pogledima blizi ovoj drugoj pojavi nego slikarima nase decenije koje se formiraju pod uticajem kalvezija, da li smo sasvim u pravu?

          Z. MARKUS            POLITIKA, Beograd, 12. maj 1987. god

Moderna umetnost je nastala kao reakcija na pojavu fotografije i ona je delo umetnika koji je odstranio coveka, figuru sa platna. To moze da se poredi sa stanjem u zemlji posle zemljotresa koje je je u rusevinama. To je moderna umetnost - Sto je veca nakaza ili haos na slici moderni kriticari su odusevljeniji. U razvoju slikarstva u jednom trenutku nestaje figura sa platna da bi kasnije i sama fotografija postala umetnicko delo...
I posle zemljotresa stanje se stabilizuje!
                                                                                                       Autor